O Novogodišnjim običajima u Grčkoj već smo vam pisali ovde. Međutim, jedno je da pročitate i pokušate da zamislite kako je provesti Novu godinu u grčkom domu, a sasvim drugačije je to već doživeti. Zato uvek preporučujemo da to sami iskusite, jer je dovoljno da 1.1. sednete u neku tavernu u blizini prosečne grčke porodice sa 25 članova i uživate u prizoru. Kako bismo vam još više približili kako to izgleda, danas vam predstavljamo jedno lično iskustvo, koje će vam, nadamo se, preneti bar delić atmosfere.

Pre dve godine, muž i ja smo odlučili da Novu godinu dočekamo u Solunu. Solun je u svako doba godine odlična ideja, zar ne? Nismo posebno planirali gde ćemo biti za sam doček, bićemo u našem voljenom gradu, to je sve što nam je potrebno.

Javili smo se prijatelju koji živi u Solunu i od njega dobili izričitu naredbu da momentalno prestanemo da tražimo smeštaj jer ne postoji ništa normalnije nego da odsednemo kod njega u stanu. Tek kada imate Grka za prijatelja u potpunosti shvatite grčko gostoprimstvo (on je spavao na trosedu, a nama ustupio svoju spavaću sobu, na primer).

Stigli smo 31.12. oko 8 ujutru. Samo što smo uneli kofere, a domaćin počeo da kuva grčku kafu, neko je kucao na vrata. Mrmljajući pospano „Evo ih opet.“ domaćin je otvorio vrata i pripremio novčanik. Ispred vrata bilo je 8 dece iz komšiluka koja su izuzetno glasno i raštimovano, ali naravno veselo i sa osmehom pevali neku božićnu pesmu. Presečeni su na pola ćuškanjem novca u ručice i otišli dalje da uveseljavaju komšiluk. Dok je sa treskom zatvarao vrata, naš prijatelj nam je rekao da su počeli još pre Božića i da ni jedan dan ne propuštaju i uopšte mu nije bilo jasno moje oduševljenje što sam najzad doživela to o čemu sam toliko slušala.

Sledećih nekoliko sati proveli smo cunjajući po znanim i neznanim uličicama centra Soluna. Ponovo odsečan naš domaćin je rekao da ćemo ponoć dočekati u njegovoj vikendici, tamo njegov brat od tetke sa kojim smo približno istih godina pravi žurku. Super, kućna žurka, pomislili smo, tako bismo nešto i kod kuće radili za doček, pa nam neće biti ništa neobično. Koliko smo bili daleko od istine.

Pre nego što smo krenuli put vikendice na selu do koje je vožnja 45 minuta, muž i ja smo otkrili čari fantastične kuvane rakije sa medom (rakomelo), pa smo bili veseli uz put koliko i deca koja su tog jutra pevala Božićne pesme. Stali smo ispred vikendice koja je izgledala fantastično, prava planinska brvnara. Naviknuti na običaje u našoj zemlji, očekivali smo gomilu ljudi u kasnim dvadesetim – ranim tridesetim unutra. Bilo je samo malo neobično što se ne čuje muzika.

A onda su se vrata otvorila i sav rakomelo je iščileo iz naših sistema. U ogromnog dnevnoj sobi koja je zauzimala celo prizemlje sedelo je za ogromnim stolom ispred kamina oko 30 ljudi uzrasta od 7 meseci do 107 godina. Cela šira i uža porodica našeg domaćina bila je prisutna. Upoznavanje sa svima njima trajalo je oko pola sata, a onda su nas preuzele mama, jedna tetka i jedna baka. Probajte moje kolače! Uzmite malo ovog sira, ja ga pravim, odličan je! Ne mrdate odavde dok ne probate moj hleb, sama ga mesim! A onda su se priključili muški članovi porodice: Ona može da jede šta hoće, njemu dajte moju prasetinu i ostavite ga na miru sa tim grickalicama! Probajte moju recinu, domaća, evo već sam vam sipao!

Kada su bili relativno zadovoljni time šta smo popili i pojeli (relativno kažem jer se baka idalje mrštila na našu mršavost), počelo je ispitivanje. A odakle ste? A odakle ti znaš grčki? A ti? A koliko ste zajedno? A je l’ ste se venčali? A deca, a? Kako još malo, pogledaj koliki ste, treba što pre da krenete da bude bar 3 komada! A čime se ti baviš? A ti?

Pošto smo promenili sve moguće nijanse crvene u licu i odgovorili na sva pitanja, mlađi članovi porodice su se umešali ne bi li nam pomogli da dođemo do daha. Muž i ja smo razmenjivali zbunjene osmehe, razmišljajući šta nas snađe. Naš domaćin je primetio da smo iznenađeni, pa je uz izvinjenje rekao da je mislio da znamo šta nas čeka, s obzirom na uobičajene sličnosti između Srba i Grka. U tom je došla ponoć i pratili smo direktan prenos odbrojavanja do ponoći sa bine postavljene u Pireju. Gradonačelnik Atine držao je govor koji su voditelji programa morali da ljubazno prekinu ne bi li kamere usmerili na vatromet. To nas je vratilo u svet sličnosti između naših naroda…

Ostatak večeri bio je podjednako fantastičan, s tim što smo sada bili opušteni, a čestitanje nove godine trajalo je oko pola sata budući da nas je bilo mnogo, a valjalo je svima poželeti što više želja i moralo je da padne mnogo poljubaca. Familija nas je pustila da jedemo šta hoćemo, pod uslovom da jedemo, jedan od deda je zaspao u stolici, vatru u kaminu su vredno održavali, a svratio je čak i komšija maskiran u svetog Vasilisa (po grčkoj tradiciji, on je Deda Mraz) i pomalo pripito podelio deci poklone, kada su najmlađi najzad otišli na sprat i u carstvo snova.

Koliko god da smo uživali narednih dana u Solunu, ništa nije moglo da se poredi sa ovakvim dočekom. Bili smo zaista deo porodice, sa svim dobrim i lošim stranama toga.